By Jovan Dučić

He was born by the Ionian Sea, on the shores full of sunshine, dark gardens and pallid statues, and, like a seagull, he was bathed in azure, light and the odour of its eternally warm waters. His mother oft carried him beneath the chilly shades of some trees whose leaves had the fragrance of a dream.

The unfortunate bard! As a child he went to a land where the sky is pale and frozen, where a white and cold sun shines, and on whose coasts howl winds. Yet, a single thought, like a sore, constantly reminded him of his sunny shore, dark gardens and still statutes. And along with the waves and winds he wept, bitterly and inconsolably, on the shores of the melancholy foreign sea.

But when his hair, golden as wilted leaves, turned grey; when his passionate and lovely eyes which once had the hue of wintertime lemon boughs or a shallow sea, became misty; when he felt in his veins a winter with no spring of its own, Destiny brought him back again to Ionia.

There, everything looked the same as before. But he was not the same – the sunny shores of the jolly and passionate Ionian Sea he could not recognize! Painfully, he closed his eyes and looked inside of himself. And lo! There he saw the one-time sun, that peculiar and immense sun which made everything around him alive and leaves smell of a dream, and him see the white and cold blood of the statues flowing through still stone which too seemed to live and suffer with a deep and powerful passion of men.

That was the Sun of Youth that had gone by, the sun that still shone only in the twilight of a soul and that imbued all things illuminated by it with an unusual and magical beauty of Illusion.

For things have such an appearance as our souls bestow on them.

Translated from the Serbian by:
Ljiljana Parović


Родио се на Јонском Мору, на обалама пуним сунца, тамних вртова, и бледих статуа, и, као галеб, окупао се у азуру, светлости, и мирису вечито загрејаних вода. Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна.

Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на коме гори бело и хладно сунце, и по чијим обалама плачу ветрови. И једна мисао, као рана, опомињала га је вечито на његову сунчану обалу, тамне вртове, и мирне статуе. И заједно с таласима и ветровима, он је плакао горко и неутешно на жаловима меланхоличног туђег мора.

Али када су његове косе, плаве као увело лишће, постале беле; када су његове страсне и лепе очи, које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа, Усуд га је вратио поново у Јонију.

Све је тамо било као и пре. Али он не беше више онај исти; и сунчане обале веселог и страсног Јонског Мора није могао да позна! Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи.

То је било Сунце Младости што је минула, сунце што је светлило још само дубоко у вечерњем сутону једне душе, и које је давало свему што је обасјавало чудну и магијску лепоту Илузије.

Јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа.

Ice Floes under the Midnight Sun


2 thoughts on “The Sun

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in: Logo

You are commenting using your account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s